U današnjem vremenu, pojam održivog razvoja je sve zastupljeniji u svim sferama života. O održivosti se priča u ekonomiji, biznisu, proizvodnji…Kao potrošači, svakog dana imamo gomilu poruka o tome šta kupujemo I koliko naša odluka o kupovini utiče na planetu i životnu sredinu.
Ono što je svima jasno u poslednjim decenijama je alarmantna trenutna situacija. Na nama i sadašnjim generacijama je da napravimo pomak I zaustavimo tendencije zagađenja, globalnog zagrevanja i eksploatacije prirodnih resursa. Situacija u kojoj se naša planeta našla jeste rešiva, odnosno, postoje mehanizmi koji se upotrebljavaju kako bi se ublažile posledice koje su se javile intezivnom industijalizacijom u prošlom veku. Takođe, i povećan broj stanovnika na planeti, odnosno povećane potrebe za hranom, i pronalaženje novih tehnologija koje te proizvodnje inteziviraju, ostavile su dramatične posledice na resurse I ekosisteme na Zemlji.
Poljoprivreda je trenutno jedan od vodećih zagađivača. Značajne su emisije metana koje nastaju u govedarskim proizvodnjama, polutanti koji se nalaze u zemljištu i vodama su najećim delom posledica nastala aktivnostima u agrarnim proizvodnjama. Potrošnja energije u poljoprivrednim procesima je takođe veoma velika.
Kako bi došlo do značajnih pomaka i smanjenja zagađenja Zemlje, u zadnjim decenijama, različitim sporazumima i protokolima o smanjenu zagađenja, vodeće razvijene države, odnosno privrede, su se ujedinile u ovoj borbi. Implementacija novih tzv. “zelenih tehnologija” je dug i naporan proces, ali je poslednja nada da će ova planeta biti bolja za neke buduće generacije.
Ono što je projekcija i težnja za buduće proizvodnje je održiva proizvodnja. Taj pojam podrazumeva da uticaj na životnu sredinu ostane takav da nema negativnih posledica po trošenje neobnovljivih resursa, dalje zagađenje i emisiju gasova koji stvaraju efekat staklene bašte.
Stoga se poslednjih decenija intezivno razvijaju tehnologije koje zamenuju postojeće, a baziraju se na potrošnji energije iz obnovljivih izvora.
Obnovljivi izvori energije su oni izvori koji su za razliku od neobnovljivih kao što su fosilna goriva, neiscrpni, odnosno obnavljaju se u određenom vremenu u potpunosti ili delimično. Dakle, energije koje se dobijaju iz Sunčeve svetloseti, iz vodenih tokova, delovanjem vetra, energija iz biomase i dr. predstavljaju obnovljive izvore, koje proizvodnjama daju značajnu održivost.
Srbija, kao zemlja u razvoju je u obavezi, kao i mnoge druge zemlje tog statusa da svoje emisije i potrošnje neobnovljivih resursa, smanji. Trenutno najveći stepen iskorišćenja energije iz obnovljivih izvora u Srbiji je iz energije hidrotokova, čiji ukupan bruto potencijal vode koje otiču u vodotocima na teritoriji Republike Srbije iznosi oko 25.000 GWh (giga vat časova) godišnje.
Ono što se izdvaja kao značajan potencija obnovljivih izvora energije u Srbiji je energija koja se može dobiti iz biomase. Procene ovog potencijala su oko 3,405 miliona ten (tona ekvivalenta nafte). Taj procenjeni potencijal iz biomasa čini oko 60,3% ukupnih potencijala iz obnovljivih izvora energije.
Šta je zapravo biomasa? Biomasa je, kako definicija kaže, materija koji je živuća ili donedavno živuća, biljnog ili životinjskog porekla, a koristi se kao material za dobijanje energije, kao gorivo ili za industrijsku proizvodnju (vlakana ili hemikalija).
To znači da biomasa može biti, pored drvnih otpadaka i piljevina iz drvne prerade, i ostaci kuhinjskih otpada, zelenih parkova, ostaci iz poljoprivrede (slama, ljuske, stabljike), ostaci iz klaničnih industrija, anaerobne fermentacije sa životinjskih farmi, mulj iz kolektora i dr. Biomasa ne uključuje organske materije koje su promenjene raznim geološkim procesima u materije kao što su nafta i ugalj.
Specifičnost biomase je to što je deo zatvorenog kruga ugljenika, i veoma često se naziva ugljeniči neutralnom materijalom, iako biomasa kao gorivo može da doprinese emisiji gasova. Sadnjom drveća koje se koristi za biomasu po principu održivog razvoja, odnosno u onoj količini koja se i poseče za iste potrebe, obezbeđujemo minimalni ili gotovo nikakav negativan uticaj na životnu sredinu. U tom smislu se i poboljšava sastav tla na kome se šume sade, nasuprot neplaniranim sečama i eksploatacijama šuma koje nisu privedene toj nameni.
Ono što je od velikog značaja je činjenica da se proizvodnja energije može organizovati na gotovo svakoj farmi, odnosno gazdiinstvu. To je zapravo praksa koja se primenjuje u nekim zemljama, pa tako farmeri obezbeđuju dodatne prihode iz izvora koji bi u drugom slučaju bili beskorisni.
Dakle, izgradnja malih digestora za proizvodnju biogasa, ili pak izgradnja peći za sagorevanje biomase je jedan od mogućih načina da se iskoriste materijali koji mogu ući u sastav biomase, sa farmi.
Primera radi, negde oko 110 tona stajnjaka i 250 tona kukuruzne silaže godišnje je dovoljno da se dobije oko 8 miliona kilovat/sati struje, što je ušteda oko 16000 tona lignite, a pri tome ne ostaje velika količina štetnog pepela.
Biogas je mešavina metana CH4 (40%-75%), ugljen dioksida CO2 (25%-60%) i otprilike 2% ostalih gasova (vodonika H2, sumporovodonika H2S, ugljen monoksida CO). Njegova kalorijska vrednost je oko 20 MJ/Nm3 i gori sa oko 60%om efikasnošću u konvencionalnim biogasnim pećima. Jedan i po kubik biogasa je ekvivalentan sa jednim kubikom prirodnog gasa, koji uvozimo. Jedan hektar kukuruzne silaže dovoljan je za proizvodnju 10000 kubika biogasa, od kojeg nastaje preko 20000 kilovat/sati struje, a to je dovoljno za oko pet domaćinstava na godišnjem nivou.
Negde oko 500000 hektara raznih biljaka dalo bi snagu oko 1000 MW, što je u srazmeri proizvodnje jedne značajnije elektrane.
Ove činjenice, bi mogle da budu od presudnog značaja za opredeljivanje naših domaćih poljoprivrednih proizvođača za ulaganje u ovakva postojenje, kako bi pojeftinili svoje troškove. Takođe, uz prave podsticaje države i uz donošenje pravih mera, viškovi energenata bi mogli biti otkupljeni, kako bi potencijal i profit iz obnovljivih izvora energije bio usmeren na ruralni održivi razvoj.
Takođe, obzirom da imamo i dalje najjeftiniju električnu energiju u regionu, ovakve mere bi mogle da uspostave stabilnost na domaćem tržištu električne energije, što bi dalo dugoročnu stabilnost i povoljnost sadašnje cene, jer bismo obezbedili dovoljnu količinu energije iz obnovljivih izvora, na koju smo se kao država obavezali.
Leave a Reply